SNABDEVANJE DRVNOM BIOMASOM

Ima li dovoljno sirovine za dugoročno I održivo  snabdevanje?

Srbija je srednje šumovita zemlja jer 29,1% njene teritorije prekrivaju šume. Od te ukupne površine 53% su državne a 47% su privatne šume. Oslanjajući se na ovaj podatak, može se zaključiti da je potencijal veliki. Međutim, često su te šume na nepristupačnim terenima, a privatne šume su opterećene nerešenim katastarskim i imovinsko-pravnim odnosima. U vezi sa tim treba razlikovati pojmove potencijalne (koliko ima drveta u šumama) i stvarno raspoložive drvne biomase (koliko je praktično dostupno svake godine). Zato je izrazito važno da se za svaki pojedinačni projekat analizira raspoloživost drvne biomase u krugu od oko 50 km jer je sve preko te udaljenosti uglavnom neisplativo. Do sada rađene analize su veoma ohrabrujuće i može se izvesti zaključak da ima dovoljno raspoložive drvne biomase.

Šumarske metode kojima se već decenijama određuje količina koja je dozvoljena za seču su takve da se za seču određuje oko 60%  prirasta, dok 40 % ostaje kao garant održivosti i stalnog uvećanja zapremine šumskog fonda. Ovo je jasan pokazatelj da je dugogodišnje održivo gazdovanje šumama u Srbiji zapravo najveći garant održivog snabdevanja drvnom biomasom.

Ko čini lanac snabdevanja drvnom biomasom?

Lanac snabdevanja drvnom biomasom počinje u šumi, a završava se u uređaju za sagorevanje. Na tom putu postoji puno karika, ali osnovni činioci su:

• ljudi i preduzeća koja vrše seču i izvlačenje drveta do kamionskih puteva, 

• ljudi i preduzeća koji vrše usitnjavanje drveta,

• preduzeća za  proizvodnju i distribuciju drvnih goriva, 

• prevoznici i sektor logistike uopšte, 

• kontrolori kvaliteta, 

• šumarska i ekološka inspekcija, 

• lokalne samouprave i komunalna preduzeća,

• i na kraju rukovaoci na mestima potrošnje.

Dakle, iz pobrojanog vidimo da je u pitanju jedan razgranat lanac ljudi, institucija i preduzeća različitih profila. Ovo je posebno povoljna osobina u mestima u kojima se tek počinje sa korišćenjem drvne biomase jer donosi kreiranje novih radnih mesta i obrt novca u regionu potrošnje drvne biomase (krug od 50km).

Gde možemo da nabavimo biomasu i koju vrstu da odaberemo?

Gazdovanje šumama povereno je javnim preduzećima “Srbijašume” I “Vojvodinašume”, zatim Nacionalnim parkovima I Šumarskom fakultetu, a u manjoj meri i lokalnim javnim preduzećima. Ova preduzeća prodaju drvnu biomasu kao sirovinu ali ne prodaju gotova drvna goriva, osim cepanog ogrevnog drveta od 1m. Sve druge vrste drvnih goriva, dakle, usitnjene cepanice, drvna sečka, pellet I briket moraju se nabavljati od preduzeća koja vrše preradu sirovine nabavljene kod javnih preduzeća.  Broj ovih preduzeća je u stalnom porastu u poslednjih 10-ak godina, a tržište se vrlo dinamično menja jer se konstantno povećava domaća potrošnja.

Dakle sirovina (drvna biomasa) se nabavlja kod preduzeća koja gazduju šumama ili kod vlasnika privatnih šuma, a drvna goriva nabavljaju se kod (uglavnom) privatnih preduzeća. Da li će se upotrebiti drvna sečka, pelet ili neko drugo drvno gorivo zavisi uvek od niza okolnosti i za svaki projekat je individualno pitanje. Jedan od opštih principa je da se za manje kotlove do oko 300 KW snage koristi pelet, a za  veća postrojenja isplativija je drvna sečka. 

Najvažnije pitanje, odnosno PRINCIP SVIH PRINCIPA je da se izbor uređaja i opreme uvek vrši na osnovu one vrste drvne biomase (biogoriva) koje je na datoj lokaciji moguće dobiti iz neposrednog okruženja cele grejne sezone. Npr. ako u okruženju nema preduzeća koje ima kapacitet da lageruje i suši na otvorenom drvnu biomasu (sirovinu) minimum godinu dana ne smeju se birati kotlovi koji su konstruisani za sagorevanje drvne sečke vlažnosti ispod 40%. 

Postoji li ekonomska isplativost za prikupljanje granjevine  iz šume?

Ovo je vrlo nezahvalno pitanje, ali istovremeno veoma značajno za razumevanje šta je zapravo stvarno dostupna drvna biomasa. Najprostiji odgovor bi glasio da uglavnom nije isplativo.

U brdskoplaninskim uslovima koji vladaju na većem delu teritorije Srbije oko 20% zapremine svakog stabla ostaje u šumi posle seče u vidu sitne granjevine, lišća i iglica. Samo u državnim šumama toga godišnje ostaje oko 400.000 m3 na nivou cele Srbije. Međutim, bar polovina toga svakako bi morala ostati u šumi da se obezbedi proces stvaranja humusa. Druga polovina mogla bi se u teoriji koristiti kao drvna biomasa za energiju. Međutim, da bi se te sitne i kratke grane dopremile do kamionskih puteva to podrazumeva veliko učešće ljudkog rada na sakupljanju, daleko veću potrošnju goriva i maziva za motorne testere nego u redovnoj seči i vrlo ograničenu primenu mehanizacije na strmim brdskim terenima što znači da bi to sve morali ljudi ručno da iznesu. Ovako dobijena drvna biomasa imala bi visoku cenu i bila bi praktično neisplativa za projekte grejanja. O isplativosti bi se moglo govoriti samo na nekim ravnijim terenima i neposredno oko kamionskih puteva, ali to su zanemarljivo male količine u tom slučaju.

Korišćenje granjevine isplativo je samo tamo gde je dozvoljeno cela stabla sa granama izvlačiti do kamionskog puta. Vučenje stabla sa granama znači stvaranje oštećenja na zemljištu koje može da pokrene procese erozije, znači uništavanje mladih stabala i povređivanje preostalih stabala u najosetljivijim delovima za vitalnost drveta. Zato je ova metoda dozvoljena samo kod čistih seča, kada se vrše sanacije uništenih šuma (požar, verolomi, izvale, sušenja). Ovo su vrlo retki slučajevi u praksi.

Možemo li da koristimo biomasu koja nije iz šume?

Naravno, i to je vrlo preporučljivo. Ovde se pre svega misli na orezivanje drveća u urbanim zelenim površinama kao što su parkovi, drvoredi, park šume i izletišta odnosno one šume kojima je osnovna funkcija socijalno – ekološka, a ne proizvodnja drveta. 

Osim pomenutog značajan izvor sirovine je i drveće i rastinje oko saobraćajnica i vodotoka, o čemu već postoji nekoliko studija. 

U krajevima u kojima je razvijeno voćarstvo drvo koje ostaje nakon orezivanja voćnjaka može biti izvor sirovine. Zanimljiva je studija vršena za opštinu Arilje gde je analizirana količina i kvalitet biomase koja potiče iz orezivanja malinjaka.

Valja pomenuti da pored drvne biomase postoji i poljoprivredna biomasa, ali su karakteristike sagorevanja takve da je oprema za njeno sagorevanje dosta skuplja jer zahteva komplikovanija tehnička rešenja zbog niske tačke topljenja pepela usled čega se stvaraju velike količine šljake na rešetkama kotla. Zato nikada ne smemo sagorevati poljoprivrednu biomasu u kotlovima za drvnu biomasu

Kako se sprovodi  javna nabavka drvne biomase?

Javna nabavka sprovodi se u svemu po važećem Zakonu o javnim nabavkama i svim pripadajućim pozitivnim propisima. Lokalna samouprava ili sama toplana u skladu sa zakonom oglašavaju javnu nabavku izabrane vrste dvnog biogoriva sa naznakama klase kvaliteta, količine, mesta isporuke i planirane dinamike isporuke. Osim ovoga javnom nabavkom se može zahtevati da dobavljač ima prevozno sredstvo ili opremu odgovarajućih karakteristika kako bi bio moguć istovar na zahtevanoj lokaciji.

Nakon što istekne zakonom određeni rok, sa izabranim dobavljačem se zaključuje ugovor o snabdevanju. Imajući u vidu da postoji fiksni datum početka grejne sezone treba na vreme početi sa postupkom javne nabavke da bi svi rokovi bili ispoštovani.

Da li je bolje nabavljati gotovu biomasu ili kupiti opremu kojom same lokalne samouprave  proizvode biomasu?

Ovo je pitanje koje se rešava već prilikom izrade studije izvodljivosti za određeni projekat zamene ili instalacije kotla na biomasu. U slučaju da se lokalna samouprava odluči da kupuje sirovinu a da drvna goriva sama proizvodi potrebno je planirati više vremena.  Ovo je slučaj jer je potrebno sprovesti i javne nabavke za kupovinu mašina i opreme za lokalno javno preduzeće koje će se baviti proizvodnjim drvnih goriva. Ovo lokalno javno preduzeće može biti neko postojeće komunalno preduzeće ili se može osnovati novo javno preduzeće.

Češća opcija je da lokalne samouprave ili lokalno javno preduzeće raspišu javnu nabavku za izbor dobavljača zahtevanog drvnog goriva. Ovo je opcija koja nosi dosta manje rizika za loklanu samoupravu jer sav rizik nabavke sirovine, prerade, ispravnosti mašina i  ispunjavanja traženog kvaliteta pada na dobavljača. Lokalna samouprava dobija gotovo gorivo i jedino što organizuje je kontrola kvaliteta isporučenog goriva. 

Koliko  prostora je potrebno da skladištimo biomasu I ima li urbanističko-ekoloških ograničenja ?

Veličina skladišnog prostora je pitanje od velike važnosti jer je dobra logistika važan preduslov za finansijske uštede. Toplane su često u centru grada i prilaz do njih može biti fizički veoma ograničen. Nije redak primer da je ovo bio isključujući faktor za instalaciju kotlova na drvnu sečku. 

Obično se praktikuje da skladište bude toliko da u njega može stati minimum 15-dnevna potreba za drvnim gorivom. Postoji rešenje i kada je prostor premali da primi veću količinu drvne biomase. Tada se na periferiji grada organizuje skladištenje drvne biomase pa sa na dnevnom nivou ili na svaka 2-3 dana doprema potrebna količina drvne biomase. Druga opcija je da se sa dobavljačem ugovori dopremnaje manjih količina u kraćim vremenskim razmacima, ali na trenutnom nivou razvijenosti tržišta u Srbiji, najbolje je iznaći neko lokacijski povoljnije rešenje.

Ekološka ograničenja koja se dovode u vezu sa ovim projektima tiču se hemijskog sastava dimnih gasova i odlaganja pepela. U kotlovima uvek ostaje neka količina pepala koju je potrebno bezbedno ukolniti i deponovati. Pitanje hemijskog sastava dimnih gasova postavlja se u slučajevima kada se kao sirovina koristi drvo posečeno oko saobraćajnica ili na pošumljenim jalovištima bivših rudnika jer tada može doći po pojave teških metala u produktima sagorevanja. Ista je situacija i kada se kao sirovina koristi hemijski tretirano drvo, što je slučaj sa otpadnim drvetom od starog nameštaja ili nekih drvenih ploča  jer sadrže lepkove, farbe ili lakove. 

Koja biomasa je najjeftinija?

Na ovo pitanje nije moguće dati jednostavan odgovor. U zavisnosti od neophodne snage instalisanog kotla bira se i vrsta drvnog goriva. Cenovno je najjeftinija drvna sečka, zatim sledi cepano ogrevno drvo, pa pelet i na kraju briket. 

Kako je u postrojenjima velike snage potrebna i velika količina drvne biomase tamo se uvek primenjuje drvna sečka jer je to najjeftinije gorivo. U manjim postrojenjima pelet može biti isplativiji jer je lakši za manipulaciju pa je udeo logističkih troškova dosta manji. Sa druge strane drvna sečka je vrlo heterogeno gorivo i bez dobre kontrole vlažnosti i veličine čestica može doći do značajnih odstupanja u toplotnoj moći, što će značiti veću potrošnju goriva ili zastoje u radu, a to svakako znači i povećanje troškova. 

Zbog svega navedenog je lako zaključiti da je od krucijalne važnosti da se prilikom izrade studije izvodljivosti testira nekoliko alternativa u pogledu vrste goriva te da se gledano sa više aspekata iznađe finansijski najpovoljnije rešenje. Ovde ponovo ne treba zaboraviti PRINCIP SVIH PRINCIPA da se testiraju alternative za samo ona goriva koja se zaista mogu nabaviti od dobavljača u neposrednom okruženju. 

Kolika količina nam je potrebna na godišnjem nivou?

Potrebna količina drvnog goriva je kalkulativna veličina i predstavlja još jedan podatak koji se izračunava već kod studije izvodljivosti. Dobija se kao rezultat obračuna sa više ulaznih parametara. Najvažniji parametar koji ulazi u obračun je toplotna moć predviđenog goriva koja zavisi od vlažnosti drvnog goriva. Ovo je zapravo najvažnija osobina, naročito kod drvne sečke kao najšire rasprostranjenog goriva. Činjenica da drvo sušeno najmanje 6 letnjih meseci ima dva puta veću toplotnu moć od sveže posečenog drveta govori sama za sebe.

Osim ovog najznačajnijeg parametra u obračun su uključeni i parametri vezani za tehničke karakteristike instalisanog kotla, veličinu mreže, gubitke koji nastaju u mreži itd. 

Rezultat obračuna je količina drvnog goriva koja će u datim uslovima dati  zahtevane količine toplotne energije u krajnjoj potrošnji, jer nije kubni metar ili tona drveta ono što greje već je to toplotna energija koja se iz tog kubnog metra ili tone drveta može dobiti.

Dokumenta: