Ko može da napravi udruženje i kako se ono osniva?
Udruženje vlasnika privatnih šuma se osniva na osnovu Zakona o udruženjima kao i svako drugo udruženje građana. Potrebno je učešće najmanje 3 lica starija od 14 godina da bi jedno udruženje bilo osnovano. Postupak osnivanja je takav da osnivači (minimum 3 lica) organizuju osnivačku skupštinu na kojoj se usvaja Statut udruženja i Osnivački akt i bira se lice ovlašćeno za zastupanje udruženja. Osnivač može biti i pravno i fizičko lice. Članice i članovi udruženja čine skupštinu udruženja koji je najviši organ koji donosi najvažnije odluke.
Poslednji korak u osnivanju je registracija udruženja. Lice ovlašćeno za zastupanje registruje udruženje u Agenciji za privredne registre (APR) čime se završava proces osnivanja i udruženje počinje formalno da postoji.
Nakon registracije sa rešenjem iz APR -a udruženje treba da izradi pečat
Ovo je vrlo jednostavna procedura za svakog građanina bez obzira na ranije iskustvo jer se tipski primeri svih dokumenata nalaze na sajtu Agencije za privredne registre dostupni su za preuzimanje. Osim toga postoji niz saveta na internetu kako pravilno ispuniti ove dokumente.
Za osnivanje udruženja potrebno je ukupno 7400 dinara. 4900 dinara je iznos takse koja se plaća Agenciji za privredne registre, a izrada pečata košta 2500 dinara.
Da li samo onaj ko poseduje šumu može da bude osnivač / član udruženja?
Član udruženja može da bude bilo koje lice starije od 14 godina bez obzira da li poseduje šumu. Međutim, ovo je redak slučaj u praksi jer je za udruženje afirmativno da ima članstvo koje poseduje vise od 100 hektara šume.
Ko mogu biti članovi i sa kojim statusom precizira se u Statutu udruženja. Svakako članovi udruženja mogu biti i predstvanici drugih sektora, poput komercijalnog, razvojno-istraživačkog, konsultantskog, medijskog, itd.
Prema odredbama Zakona o šumama udruženja koja uključuju više od 100 hektara šuma imaju prednost kod korišćenja Budžetskog fonda za šume. Iako postoji ova afirmativna granica, većina udruženja u Srbiji ne uključuje tolike šumske posede.
Najosetljiviji period za rad svakog udruženja je početak jer je potrebno dosta vremena i volonterskog rada da udruženje profunkcioniše, da dođe do prvih opipljivih rezultata i zadovoljenja konkretnih interesa članova. Zato je motivacija članica i članova i dugoročno razmišljanje daleko važnije od činjenice da li član poseduje šumu i kolika je njegova parcela.
Da li već postoje udruženja vlasnika privatnih šuma?
U Srbiji trenutno postoji 26 udruženja vlasnika privatnih šuma. Ova udruženja skocentrisana su geografski na zapadu i istoku Srbije jer su to oblasti u kojima ima dosta površina pod šumama, ali postoje primeri i u ostalim delovima zemlje.
Neka od njih stara su preko 10 godina i osnovana su odmah po stupanju na snagu važećeg zakona o šumama koji je prvi put prepoznao udruženja vlasnika privatnih šuma kao partnere u sprovođenju ciljeva i mera održivog gazdovanja šumama u Srbiji. Postoji i udruženje u Beočinu (AP Vojvodina) koje je staro više od 100 godina, tačnije od 1903. godine, iz vremena kada je to bila teritorija Austro-ugarske monarhije.
Veliki broj ovih udruženja uspešno je prebrodio inicijalne korake i ostvario značajne rezultate za svoje članice i članove.
Da li su udruženja samo lokalnog karaktera ili ima i drugih nivoa udruživanja?
Osim lokalnih udruženja postoje još tri nivoa organizovanja, a to su:
Regionalni nivo
Nacionalni nivo
Mađunarodni nivo
Udruživanje na regionalnom nivou je sledeći logičan korak kada je u pitanju organizovanje vlasnika privatnih šuma u Srbiji, pre svega u dva najznačajnija regiona, a to su svakako zapadna i istočna Srbija.
Regionalna udruženja su oblik organizovanja koji se takođe sprovodi po Zakonu o udruženjima, na način kojim je zakonom uređeno osnivanje saveza udruženja. Udruženja u određenim geografskim regionima koji imaju slične prirodne, posedovne, kulturološke i druge osobine udružuju se u regionalna udruženja (saveze) radi ostvarivanja viših strateških interesa od onih koji su značajni na regionalnom nivou.
Na ovom nivou organizovanja već se može govoriti i o zagovaranju zajedničkih interesa kod donošenja novih šumarskih politika koje se tiču privatnih šuma. Svaki region ima svoje osobenosti koje želi da istakne u budućim strategijama razvoja šumarstva, npr. u zapadnoj Srbiji ima više četinarskih šuma, a u istočnoj su samo lišćarske šume pa će svaki region želeti najbolje uslove za svoje prilike.
Regionalni savezi treba da se ukrupne u nacionalne saveze vlasnika privatnih šuma jer onda postaju istinski partner i zainteresovana strana u svakom budućem donošenju novih šumarskih politika od strane vlasti. Nacionalni savezi mogu se učlaniti u međunarodne asocijacije vlasnika privatnih šuma i razmenom iskustava sa kolegama u inostranstvu doprineti sveukupnom razvoju šumarstva u Srbiji.
Koje su mogućnosti za finansiranje rada udruženja?
Finansiranje udruženja je najveći faktor rizika i osnovno pitanje dugoročnog opstanka udruženja. Udruženja mogu da se finansiraju na sledeće načine:
Od članarina
Iz Budžetskog fonda za šume
Iz Budžetskog pokrajinskog fonda za šume (Udruženja u AP Vojvodini)
Od domaćih ili stranih donatora putem finansiranja projekata
Od usluga koje pružaju članicama i članovima ili trećim licima
Drugi izvori finansiranja u skladu sa zakonom
Kako će se neko udruženje finansirati je stvar dogovora na Skupštini udruženja. Uvek je preporučljivo da bar deo finansiranja bude na realnim osnovama (članarine) jer na taj način izabrani predstavnici imaju stalni pritisak i očekivanja članstva što je garant da izabrani predstavnici moraju da se maksimalno zalažu za uspeh u sprovođenju dogovorenih odluka.
Finansiranje iz drugih izvora je stvar strategije samog udruženja, a u mnogome zavisi i od znanja i veština članstva odnosno kapaciteta samog udruženja. Zato je značajno da novoosnovana udruženja na početku drže fokus na podizanju kapaciteta članstva pa da tek onda pristupe razvijanju projekata za konkurisanje kod fondova i donatora.
Koje su koristi koje vlasnici mogu da dobiju kroz udruživanje?
Udruženi vlasnici mogu da ostvare mnoge koristi ukoliko osnuju udruženje. Najčešći motiv za osnivanje udruženja do sada je bila izgradnja kamionskih puteva kojima se dolazi do parcela članova udruženja (otvaranje šuma). Ovi putevi potpuno se finansiraju iz Budžetskog fonda za šume i udruženja aktivno koriste ovu mogućnost.
Osim toga Budžetski fond za šume finansira i niz drugih aktivnosti koje su od značaja za vlasnike privatnih šuma. To su pre svega pošumljavanja, sufinansiranje prvih mera nege kada su stabla još tanka i nemaju vrednost, edukacije članova, izradu planova gazdovanja privatnim šumama i slično.
Udruženja mogu da dobiju od Ministarstva nadležnog za šumarstvo dozvolu za samostalno gazdovanje svojim šumama, što znači da dobiju i samostalne doznačne i otpremne žigove i novac za finansiranje plata šumara. Na taj način članovi udruženja postaju potpuno nezavisni od javnih preduzeća koja sada vrše poslove u privatnim šumama.
Postoje primeri gde udruženja organizuju zajedničku prodaju drveta i tako postižu bolje cene za svoje članove.
Udruženja mogu da budu partneri na projektima iz različitih oblasti i da na taj način podižu svoje kapacitete kroz učešće na projektnim aktivnostima poput studijskih putovanja, različitih obuka, nabavke opreme, izgradnje infrastrukture i sl.
Koje usluge/poslove može da pruža udruženje i kome?
Udruženje može da pruža usluge svojim članovima ali i onima koji nisu članovi udruženja. Ako udruženje zaključi sa Ministarstvom ugovor o samostalnom gazdovanju onda udruženje može da pruža stručno-savetodavne usluge (doznaka i otprema) dugim vlasnicima privatnih šuma u neposrednom okrženju, najčešće u okviru istog sela ili katastarske opštine.
Udruženje može da se dogovori da pruža usluge radne snage na pošumljavanju ili gajenju šuma trećim licima za novac, da pruža usluge radne snage za ispomoć u doznaci javnim preduzećima, da za račun nekih firmi vrši otkup šumskih plodova ili poljoprivrednih proizvoda, da vrši seču i transport za svoje članove ili za treća lica.
Pošto je udruženje pravno lice može se pojavi i kao dobavljač drvne biomase pod određenim uslovima.
Da li udruženje može da osniva druga pravna lica?
Udruženje može da osniva druga pravna lica i to nije redak slučaj u mnogim zemljama.
Udruženje može da osnuje Logistički centar za snabdevanje drvnom biomasom i postane dobavljač za jednu ili više gradskih toplana. Na taj način može da plasira drvo iz prvih proreda koje su sufinansirane iz Budžetskog fonda. Ovaj logistički centar može da otkupljuje drvo od drugih vlasnika privatnih šuma, da prerađuje to drvo u sečku ili cepanice i dalje ga distribuira.
Drugi primer je da udruženje osnuje firmu koja bi se bavila sečom i izvlačenjem drveta. Ova firma može da vrši usluge drugim vlasnicima privatnih šuma ili samim članovima udruženja. Takođe, može da se javlja na tender za usluge seče kod javnih preduzeća i na taj način da uposli članove udruženja ili članove njihovih porodica koji poseduju tražena znanja i veštine. Udruženje može čak i da nabavlja mašine i opremu kroz različite donatorske programe čime firma osnovana od strane udruženja postaje konkurentnija.
Neka udruženja osnivaju firme za trgovinu drvetom, pre svega sa ciljem da bolje prodaju svoje drvo i na taj način ostvare veći profit za svoje članove. Pored ovoga te firme mogu da trguju i tuđim drvetom.
Da li su udruženja vlasnika privatnih šuma prihvatljiva za konkurisanje za sredstva IPARD fonda?
Prema sada važećim pravilima ni udruženja vlasnika privatnih šuma ni vlasnici individualno ne mogu da konkurišu za sredstva IPARD fonda. Ovo svakako ne znači da u nekom narednom finansijskom ciklusu ova okolnost neće biti promenjena.
U nekim zemljama se kroz IPARD mogu nabavljati i šumarske mašine i oprema pa postoji realan osnov da tako bude i u Srbiji.
Ovo bi mogla da bude jedna od prvih zagovaračkih aktivnosti regionalnog ili nacionalnog saveza udruženja vlasnika privatnih šuma.
Šta ako udruženje postane neaktivno ili prestane da postoji?
Aktivnost bilo kog udruženja zavisi pre svega od aktivnosti i entuzijazma njegovih članova. Ukoliko članovi udruženja nisu posvećeni njegovom radu ili ako samo jedan ili dva čoveka zaista rade onda takvo udruženje neće moći dugo da opstane.
Mogućnosti za udruženja su velike, ali je za ostvarivanje tih mogućnosti potreban dug i posvećen rad koji se meri godinama. Ako članovi udruženja očekuju od predsednika da uradi sav posao onda sve navedene mogućnosti nikada neće biti ostvarene.
Česta je praksa da udruženje imenuje menadžera koji bi operativno upravljao aktivnostima.
Ukoliko udruženje profunkcioniše i kao takvo stekne određenu imovinu, a nakon nekog vremena se iz nekog razloga ugasi, postupak sa tom imovinom je onakav kako to piše u Statutu udruženja još od njegovog osnivanja.